Један из плејаде славних Кордунаша, а да није био војник или генерал је Саво Мркаљ, осебујна личност онога времена у којем је на жалост прерано умро и није успио српству да да више него што је дао, а дао је заиста много, а да ми готово стољеће ипо нисмо били свесни његове величине и његовог дела.
Сава је рођен 1783. Године на Кордуну, у селу Сиричак, прецизније у Аустроугарском подручју Војне крајине. Школовао се у Плашком за учителја, где постаде учитилј у Госпићу. Жељан науке и знања одлази у Загреб и завршава Архи Гимназију и двије године Филозофије. Пут знања из Загреба га води у Пешту гдје студира неколико научних дисциплина, филозофију, логику, физику и математику да би по завршетку добио титулу „Слободних пуножества и филозофије“.
Саво Мркаљ је један од ретких Срба односно Крајишника који су стекли ренесансна знања ретка међу људима из наших крајева. Течно је владао латинским, немачким, француским и руско-славијанским, служи се грчким, хебрејским, а познавао је грчки и италијански.
Сава је у Будиму 1810. Године штампао своје најпознатије дјело „Сало дебелога јера“, „Либо азбукопротрес“ у коме излаже проблем језика и предлаже рјешење које се састоји у коришћењу новог фонетског писма и народног говора. Мркаљ је изложио проблем Српског језика па као рјешење проблема навео начело „пиши као што говориш“.
Српска азбука је пре Мркаља била неразумљива, посебно графички знакови, љ,њ и ж. Дјеци је требало и 4 године да језик науче.
Уосталом, и Вук Караджић је рекао у првом издању своје Писменице 1814. Године; „Ја не могу друге азбуке употребити него Мркаљеву, јербо за српски језик је чистија и лакша не може бити од ове“.
Саво Мркаљ је био талентован пјесник, Милорад Павић је Саву Мркаља сматрао веома значајним пјесником који се у српској култури јављају као претече романтичара. Сава Мркаљ се прославио увођењем јамба у трхејску природу српског језика, а он је и претеча духовних пјеснички српског романтичара Лаза Костића. Међу овим песмама је „Јао, јао, јао триста пута“, која почиње Мркаљевим написом у рукопису. Ово је писао у Горњокарловачкој боловаоници побеђен, остављен и усамљен од свега света. Данас Митрополит Амфилохије Радовић каже да је Мркаљ био уман теолог и који је по уму био сродан Његошу.
Сава Мркаљ због свог рада на реформи српског писма дошао је у сукоб са Карловачком митрополијом јер Митрополит Стратимировић и Горњокарлоивачки владика Мијоковић нису схватили значај Мркаљевог дјела. Да би смирио СПЦ Мркаљ се 1811. Године замон ашиио у Манастиру Гомирје. 1813.године Мркаљ напушта Манастир, тешко зарађује за живот као учитељ и вјероучитељ. 1817. Године објавио је књигу Палиомидија, мислећи да ће се измирити са СПЦ, али ни то није успјело. Касније обилази Српске крајеве, Глину, Карловац, Шибеник, Сремске Карловце и Срем, Нови Сад, Банат, да би се на Кордун вратио 1825.године. У пјесми „Сонет прелавну архипастиру“ Сава Мркаљ слав рад Владике Мушицког, износи став да само вера и језик могу сачувати Србе од асимилације. За Српски народ су наступила најтежа времена унијаћења и Мркаљ је то схватио да се том злу унијатске акције може одговорити само просвјећивањем народа, а никако нечињењем ни Миошковића нит Митрополита Стратимировића. На жалост Мркаљ због неимаштине, политичких нептилика и неразумјевања 1825. Доживљава нервни слом и то након молбе да га приме поново у Манастир, али је његова молба била одбијена.
Уз „малу припомоћ“ Митрополита Стратимировића завршио је у затвору гдје је мучен, а након тога пребачен у Карловачку болницу. Свој трагични и мучни живот, борећи се за идеале које није могао да оствари, умро је у душевној болници 1833. Године. Саво мркаљ је био човјек испред свог времена и многи Срби тог времена нису га могли разумјета, али ипак највећа тежина ненамјерног злочина према њему спада на леђа Митрополита Стратимировића. На нашу жалост, да смо остали на трагу Саве Мркаља имали би свој језик – Српски, којим говоре само Срби и они који се осјећају Србима, Хрватима би остао Кајкавски, Чакавски, а Босанци и тако не знају који језик говоре, али то је за другу тему.
